Zivot bez kolica iznad svega

-- ZA KONTAKT I PODATKE ZA UPLATU KLIKNITE OVDE --

Zovem se Ćutilo Jovana i sada imam 12 godina.
Rođena sam 02.12.1996. god. u Vrbasu. Imala sam 3.300gr i bila sam lepa i zdrava beba, a doktori su mi po rođenju dali ocenu AS 9/10. Mojim dolaskom na svet svi su bili presrećni, a ponajviše moja mama Dragana.

Kad sam napunila 3 meseca dobila sam prvu Di-Te-Per vakcinu. Posle nje je usledila visoka temperatura koju nisu mogli da mi spuste ni inekcijama, pa sam ostala sa mamom u Dečijoj bolnici u Novom Sadu. Od tada počinju svi moji zdravstveni problemi.

---> KLIKNITE ZA DOKUMENT

Sa 5 meseci na kontrolnom pregledu primećen mi je zastoj u razvoju motornih funkcija. Na fizijatriji su me uključili u neurostimulativni tretman. Od tada stalno radim vežbe i idem na terapije. Pošto sam sve više zaostajala za svojim vršnjacima, roditelji su me vodili i u druge zdravstvene ustanove.

Kada sam imala 11 meseci dobila sam konačnu dijagnozu “PARALYSIS CEREBRALIS INFATILIS”. Od tada krećem sa mnogo ozbiljnijim vežbama, koje sam radila po ceo dan…

---> KLIKNITE ZA DOKUMENT

Doktorka je rekla da ako propuzim, ima šanse da jednog dana stanem na svoje noge!

Jednom godišnje lekarska komisija mi je odobravala produženo lečenje hidroterapijama u banji Kanjiža. Tamo sam najviše vremena provodila na bazenu, što mi je puno pomoglo u jačanju mišića.

---> KLIKNITE ZA DOKUMENT 1
---> KLIKNITE ZA DOKUMENT 2

Pa ipak u martu i septembru 2001. god. morali su da mi urade korektivne operacije ahilovih tetiva i na levoj i na desnoj nozi, a potom je usledilo višemesečno nošenje gipsa, pa longete, a onda opet svakodnevne vežbe…

I dok su moje drugarice nosile prelepe papučice ja sam morala da nosim teške ortopedske cipele…

U jesen 2002. god. nakon što je lekarska komisija ocenila da mentalno ne zaostajem za svojim vršnjacima, pošla sam u redovnu predškolsku ustanovu u Zmajevu, mada iz razloga što nisam još uvek mogla samostalno da se krećem, poziv za upis u I razred u O.Š. “J.J. Zmaj” dobila sam tek 2004. godine.

U Osnovnoj školi u Zmajevu, završila sam I i II razred. Bila sam okružena sa još 20-tak drugara, koji su prema meni bili dobri i pažljivi i koji su mi pomagali da savladam predviđeno gradivo, kao i učiteljica. Ali ipak po završetku II razreda nisam više mogla da pratim program redovne nastave.

Zato u jesen 2006. god. prelazim u ŠOSO „Milan Petrović” u Novom Sadu u odeljenje za telesne invalide. Tamo stičem nove drugare koji imaju slične probleme kao i ja i počinjem da pohađam program koji je prilagođen mojim potrebama.

Te zime osetila sam sve jači bol u kukovima. RTG snimak je pokazao da zbog velikog spazma u mišićima, butne kosti izlaze iz čašica i da mi preti iščašenje kukova. Predložena mi je nova operacija.

Operisana sam u januaru 2007. god. i bilo je vrlo bolno i mučno za sve nas, a što je najgore operacija nije dala nikakav rezultat. Posle extrakcije stranog tela u septembru 2007. god. desna noga mi je ostala savijena i od tada više ne mogu da stanem na nju. Doktori su mi predviđali jos 6 sličnih operacija…

---> KLIKNITE ZA DOKUMENT

Pomoć smo potražili i u Beogradu u ortopedskoj - hirurškoj bolnici “Banjica”. Tamo sam primljena u decembru 2008. god. zbog daljih neophodnih operativnih zahvata. Lekari su ipak odlučili da pre operacije pokušaju da mi isprave desnu nogu inekcijom Dysport. Otpuštena sam iz bolnice nakon mesec dana sa preporukom lekara da nastavim vežbe u ambulantnim uslovima.

---> KLIKNITE ZA DOKUMENT 1
---> KLIKNITE ZA DOKUMENT 2

Ni terapije ni vežbe mi nisu pomogle. Kada sam počela da gubim nadu da ću ikada stati na svoje noge, čuli smo za ruske lekare koji dolaze u Ćupriju. Oni leče osobe obolele od cerebralne paralize novom laserskom tehnologijom i do sada su puno dece podigli iz invalidskih kolica. Posle detaljnog pregleda predložili su mi niz operacija i dali mi novu nadu za svetliju budućnost. Na žalost takve operacije koštaju 2.650€, a tu su i svi ostali troškovi, a mi nemamo sredstava za to! Mama i ja živimo vrlo skromno. Socijalna pomoć koju primam podmiruje samo naše osnovne potrebe, a mama nije u mogućnosti da radi, jer mora stalno da brine o meni.

Sada se krećem samo uz pomoć invalidskih kolica, koja su mi već mala i vrlo dotrajala, a tek za tri godine imam pravo za nabavku novih preko socijalnog osiguranja. Moji izlasci iz kuće su vrlo kratki, jer nemamo sopstveni auto, a moje kretanje bez prevoznog sredstva je veoma ograničeno.

Ja sam po prirodi veoma veselo dete, volim da igram i da pevam, a najviše od svega volim životinje, naročito mace i kuce. Volela bih da jednog dana postanem veterinarka za kućne ljubimce i da ja njima mogu da pomažem.

Zato molim sve ljude dobre volje i velikog srca da mi pomognu da ustanem iz invalidskih kolica kako bi i moj život najzad počeo da liči bar malo na život mojih vršnjaka.